НА ВИДОВДАН У  БЕРАНАМА: УРУЧЕНА ПРИЗНАЊА ЗА ЧУВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ!

НА ВИДОВДАН У  БЕРАНАМА: УРУЧЕНА ПРИЗНАЊА ЗА ЧУВАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И ЋИРИЛИЦЕ!

 

Друштво Црногорско-руског пријатељаства Петар Први из Подгорице успоставило је медаљу “ Вук Караџић“ за допринос у очувању ћириличног писма и српског језика и додијелило ју је ове године: историчару Горану Киковићу, књижевнику Браниславу Оташевићу, пјеснику Давиду Лалићу, епском пјеснику Бранку Бату Крковићу, епском пјеснику Жарку Бојићу, професору Зорану Лакушићу, књижевникуи гуслару Миловану Мишу Кубуровићу, пјеснику Мирославу Милошевићу и Василију Јанковићу.

Ово висoко признање додијељено на пригодној Видовданској свечаности.

У програму су наступали: пјесници Милован Кубуровић, Давид Лалић, Жарко Бојић, Василије Јанковић, Бато Крковић, Милан Мане Цимбаљевић, Вулко Шћекић и Миро Милошевић.

Од Друштва Црногорско-руског пријатељаства Петар Први из Подгорице грамате су добили: Миличко Трифуновић, Синиша Петрић и часопис Глас Холмије. Захвалнице Друштва црногорско руског пријатељства добили су: Мило Јоле Цикић Шљакић,Љубиша Трифуновић и Вујадин Пантовић.

Уз струне гусала наступали су: Милоје Бугарин и Синиша Петрић. Скуп је поздравио Драгоје Бакић. Видовданску декларацију поводом очувања и одбране свете Српске православне цркве и о историјском битисању епархије Будимљанско -никшићке говорио је предсједник Српске народне одбране историчар Горан Киковић. Пригодну бесједу одржао је књижевник и новинар Бранислав Оташевић, који је говорио о значају Српске паравославне цркве у Васојевићима и Црној Гори .

Телеграме подршке су упутили Удружење Васојевића из Београда на челу са генералом др Луком Кастратовићем и Удружење Васојевића из Крагујевца на челу са Верољубом Кастратовићем. Видовданску бесједу одржао је Миличко Трифуновић,предсједник Уружења ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца Беране.

–Добро дошли на славу Видовдан, добро дошли на празник српске саборности и надахнућа. С једне стране Видовдан са друге сви други српски празници. И увијек тас историје претегне на његову страну. Јер Видовдан је тврде историчари одавно постао синоним великих националних надахнућа,празник српске судбине, дан наших побједа и пораза, један од најдраматичнијих датума у нашој историји. И у прошлости и у савременој историји ниједног датума као 28.јуна Србија није морала да доноси тешке одлуке и да бира пут. Онај први претеча свих наших Видовдана био је 1389.год. Лазарев избор царства небеског жртвовања за више вриједности и слободу по сваку цијену уврстили су Видовдан митским даном. Тај кнежев избор и одрицање од овоземаљске славе и успјеха временом су постали потка националног етоса Срба. Драматични догађаји из новије историје који су се десили 28. јуна само су ојачали његову симболику као кључног датума српске историје. Од митског опредељења донијетог на пољу између Лаба и Ситнице преко принциповог пуцња у граду на Миљацки, до успона и пада Слободана Милошевића и отварања приступних преговора са Европском унијом. Сви ови догађаји учинили су да се Видовдан дочекује са поносом али и са зебњом од нових изазова. Нажалост има и оних који мисле да је Видовдан неприкладан празник и да је бесмислено славити дан пораза и пропасти и да Видовдан није више вриједан. Таквом утиску не треба подлећи. Његујући српску традицију, историју и културу (Уружење ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца Беране, Српско историјско- културно друштво “Никола Васојевић“- Беране, и Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању за Црну Гору-Андријевица). Организовали су и ове године традиционалну манифестацију видовданске свечаности. Ми смо данас заједно у мислима и са Србима у Београду и са Србима на Косову и Метохији, јер и нас боле ране Лазареве и плач Косовке дјевојке. Цитираћу ријечи великог српског пјесника Матије Бећковића: „ Косово је најскупља српска реч.“ Овдје су данас окупљени потомци оних људи и јунака који су развили ратно добровољаштво као изараз вјековне опредијељености српског народа за коначно ослобођење од вишевјековног завојевача, доказујући да, крв ратних добровољаца тече венама њихових бројних потомака и поштовалаца. Зато ми чини посебну част, што могу да вас поздравим у име Уружење ратних добровољаца 1912-1918,њихових потомака и поштовалаца Беране и да вам пожелим, да се пријатно осјећате као своји са својима. Живјели и нека нам на срећу и на напредак долази сваки наредни Видовдан, закључио је Миличко Трифуновић.

Потом се у име награђених захвалио Вулко Шћекић,ријечима:

Драги пријатељи, Браћо и сестре помаже Бог и

срећно нам ово Видовданско виђење

Желим да се у своје име „и у име овијех јунака“ како то рече Радован Бећировић у пјесми Мојковачка битка, у име друга два добитника награда два моја брата и по Богу и по перу, захвалим на наградама без намјере да говорим и о свом и њином стваралаштву. Јер свако стваралачко дјело је креација душе и карактера личности ствараоца и сваки стваралац уноси у дјело као своју креацију и дио себе. Не желимда о том говорим затошто то не би добро урадио јер ,,Уметниково да ствара а не да говори” рече велики њемачки пјесник Гете.Монтескије се још јасније изрази када рече да писци нијесу добре судије и добри тумачи својих дјела. Док наш нобеловац Иво Андрић у захвалном говору приликом пријема Нобелове награде речеда је говор уметничког дјела чистији и јаснији ако се не мијеша са живим гласом његовог ствараоца. Награда је драги пријатељи један лијепи украс на свечаној одећи ствараоца којим и сама одећа добија и на љепоти и на вриједости. Она је са једне стране потврда да је оно што сте до тада урадили неко примијетио и вредновао а са друге стране она је и обавеза за награђеног да још преданије настави да ради и ствара. А ствараоци ће и даље стварати. Историчари ће се бавити историјом или паметарницом како је наши преци зваше која је жива наука. Када они из било којег разлога то не буду чинили историјом ће се бавити и други. Јер нове чињенице и нови докази стално избијају на површину те и њих ваља посложити на своје мјесто.

Пјесници као непроправљи мистици и сањалице ће се бавити поезијом пошто сматрају да љепоте никад није ни довољно а камо ли много, да чак и свијет којег је Бог створио није ни довољно лијеп, ни довољно велик, те граде да би га доградили и стварају да би га довршили.

Да није пјесника, да ли би се свијет развијао и ишао напријед? Када би им све изгледало старо, одавно створено и свршено, они не би стварали. Велики српски пјесник Јован Дучић рече: „на свијету постоје само два творца: Бог и Пјесник. Први све почне а други све заврши“.

Браћо и сестре, Због ситуације у којој се налази наш народ, његов језик, његово писмо и црква као да ме и сама лоза Немањића и косовски мученици, и позивају и прозивају да се са пар ријечи осврнем на њу и станем у њину одбрану па вас молим за још мало пажње. Уосталом, не придајем себи толику важност да присвојим то право само за себе. Многа наша браћа и сестре су и позвани и прозвани да дигну свој глас у њину заштиту ако буду имали жеље и храбрости за то. А они све то са зебњом посматрају и чекају.

Ево ја охрабрен њиховим заштитништвом слободан сам да у њихово име понизно замолим све ствараоце из нашег народа, да не запоставе свој језик и своје писмо – српски језик и Српско писмо Ћирилицу, јер су они основ нашег идентитета. Јер како би себе модерним претставили, многи као да се стиде наших Ђедова, нашег старог писма Ћирилице којим они писаше. Постадосмо „гадљиви“ на старину свог народа. Стидимо се јер нас она потсјећа на како се често може чути „заостали Средњи вијек“, заборављајући да је наша држава у то вријеме била најнапреднија у Европи. Стидимо се нашег села, заборављајући да све што ваља са села потиче. Молим вас не препуштајмо ћирилицу забораву. Чувајмо је тако као да она нема никог другог до нас. Она је писмо наших предака. Не напуштајте ћирилицу како нас не би напустио благослов наших предака, благослов наших светитеља који са њом писаше а са њиним благословом и благослов Господњи. А без благослова Господњег не цвјетају руже ни појединцу ни народу као цјелини, вјеровали у Бога или не. Нијесмо постали ни културнији ни образованији кад своје ријечи туђим замијенимо. Морамо знати, да нијесмо ми туђу ријеч освојили већ смо себе за навијек потуђили. Од туђина смо онолико освојени и покорени колико нам је ријечи потро а својих нам потурио. Као народ можемо изгубити и битке и рат, но то је привремено стање, али ако језик изгубимо престајемо бити народ. За шта се Немањићи борише и чуваше језик и Православље од унијата када наше велможе сада све то потиру и воде нас пред њина врата. Осјећамо ли њине сузе по нама и своју кривицу због тога? Је ли нам савјест мирна због тога? Драга моја браћо и сестре опростите ако је ово зазвучало превише патетично јер што сам више улазио у срж Србице - Српског Винчанског писма све сам више схватао његову светост, светост српског језика и светост српског народа.

Рекох Браћо и сестре, Јер Господ рече: ,,Oни који слушају и извршавају ријеч Господњу, који славе име Господње и оних који Господа силно љубе они су моја мајка, моја браћа и моје сестре. А ми се данас сабрасмо у славу светог Видовдана, светог Косовског мученика Цара Лазара и његове страдалне мученичке косовске војске, која, на данашњи датум, а дан бијаше уторак, прије 631. годину, стаде и страда у одбрани своје свете православне и светосавске вјере, у одбрани пута Господњег и часног крста, у одбрани светог српског имена. Као сви свети они се опредијелише за Царство Небеско. И ако Бог силу не воли, не воли војске, сва Лазарева војска тога дана постаде војска Цара Небескога коју Господ стално шаље када се у невољи његова помоћ призива. У току једне велике битке коју Црногорци водише са Турцима дато би оним који бијаху близу, светог Петра Првог цетињског који у тој битци предвођаше Црногорце, да виде да њихов владика у ваздуху разговара са небеским војницима и њиховим командатом светим Великомучеником Ђорђем. Послије тога остало је загонетно како је знатно мања црногорска војска побиједила многоструко већу турску силу.

Српски Народ веђ дуже вријеме доживљава велику несрећу, духовни и физички расцјеп јер дио Господњег - Небеског Српског народа прво отпаде од Бога а потом и од себе. Нажалост што се више ближи Објава Другог Христовог Доласка тај рацјеп је све дубљи а мржња према оним од којих отпаше све већа, То њихово добровољно опредјељење за другу страну, за погибао. разжалостио је све српске светитеље, сво Српско Свето Небо, који заједно пред Престолом Господњим непрестално лију сузе, да са њима оперу наше замагљене видике, да би видјели куда сдмо се то упутили да идемо.

Желио сам вас поздравити са другом пјесмом ал постојеће стање наметну пјесму ПОТОЊЕ ВРИЈЕМЕ или ПОСЛЕДЊЕ БИБЛИЈСКО ВРИЈЕМЕ

Потоње је Вријеме сад, наступило, гадост сваку за понос су прогласили

исмијаше све што нам је, свето било, сада су се и на цркве, острвили.

Исмијаше поштење и, нашу вјеру, глупостима будаластим то назваше

непоштење узето је, сад за мјеру, новац новим божанством, прозваше

Адска сила са Божјом се, сударила, и божанство ново сада, жртву тражи

Некрст на крст осионо, ударила, Народ Божји православни, да истражи.

Нестадоше чојственици, и јунаци, сви учени и паметни, заћуташе

постадосмо ил' шпијуни, ил' подлаци, доушници решавају, судбе наше.

Мали људи величине, сад посташе, преко ноћи постадоше, академци

кад џепове испразнише скоро наше, криминалу постадоше, главни јемци.

Мали део имовине, када дају, о њима се с поштовањем, тада збори

мрачне душе патриоте, тад постају, о њиној се имовини, не говори

Србомрзци о Србима, више знају, од свих наших учењака, те све чине

и преварне савете му, многе дају, да га како са огњишта, разбаштине.

Знајући да Србе штити, на огњишту, Сила Божја кроз молитве, светитеља

Те час претњом час саветом, од њих ишту, оканте се „нелогичних“, ваших жеља.

Али видим да вријеме патње прође, вријеме је да се Вишњи, опет јави.

да род Српски понижени себи дође, најављено Ново име, да с' објави.